ЧЕТИРИ ГОДИНЕ ДАРА: Да ли је вредело?

16. 04. 2017.

Аутор: Друштво за академски развој

ДАР смо основали пре 4 године. Од 2013. до данас се много тога променило, па се питам да ли је вредело? Да ли и даље вреди радити, трудити се, жртво

ДАР смо основали пре 4 године. Од 2013. до данас се много тога променило, па се питам да ли је вредело? Да ли и даље вреди радити, трудити се, жртвовати се за једну малу организацију у једној малој Србији?

Немам дилему. Вредело је и вреди.

Кроз ДАР је прошло више од 50 људи. Немања и Јована су пронашли послове у Београду којима су поприлично заузети и који их врло очигледно испуњавају. Олга је данас у Италији и ништа ме не весели више него кад на кратко сврати у Србију, па се Даровци окупе у Три шаргарепе на пићу. Миљан студира у Аустрији и за време „распуста“ обавезно сврати и до нас. Ђорђе ради у Уједињеним Арапским Емиратима, Адела је у Аустралији, док су Горан, Александра и Јелена своје место под сунцем и занимљиве послове и стражирања пронашли у Београду…

Заједно смо писали и реализовали пројекте. Провели смо сате и сате на састанцима, телефонирали, дописивали се, спавали једни код других… И онда ођедном стојите у амфитеатру Народне библиотеке испуњеном људима са којима заједно браните културну баштину Србије и имате ту част да их за то и наградите. Или сте у сали општине Врачар и посматрате ваше пријатеље, професоре и асистенте како држе предавања о борби против корупције младим студентима. Или сте у просторијама резиденције амбасадора Шведске, згради амбасаде Аустрије или Пакистана и слушате питања која ваше колеге постављају дипломатама. Понос који осетим када видим чланове ДАР-а како успевају у својим наумима немерљив је.

Заједно смо путовали. Од Шида, преко Зрењанина, Ћуприје, Скопља па чак до далеких Истанбула и Женеве. Где год да идемо заједно, чекају нас авантуре и време које је за памћење, а сигурна сам да су путовања тек пред нама.

Заједно смо туговали и бринули. Тешили смо једни друге кад год је било потребно, прискакали у помоћ и помагали. Поплаве, тешке болести, незгодни тренуци у животу,… Ни на једном испиту нисмо пали.

Заједно смо славили. Положене испите, одобрене пројекте, рођендане, нове године, најобичније дане јер смо тако могли и желели. Не бих време проведено са свим овим људима мењала ни за шта на свету.

Али, немојте се дати заварати: то што вреди и што је лепо, не значи да је лако. Напротив. Ипак, у томе је чар, тј. дар: знате да нисте у томе сами. Највећа вредност ДАР-а за мене су Милан, Лазар, Наташа, Маја и Душица, али и сви људи који су били део ДАР-а макар и на само пет минута.

Можда данас не славимо заједно, али то не значи да не мислимо једни на друге.

СРЕЋАН НАМ РОЂЕНДАН!

Алиса Коцкар
председница Управног одбора
Друштва за академски развој

Уколико желите да пријавите непримерен садржај контактирајте администратора.